O Piscu
Francuski filozof, pisac, učesnik pokreta otpora. U svojim delima razvija ideju o apsurdu. Sledbenik je Žan Pol Satra i njegovog egzistencijalizma. Filozofska književna dela "Stranac" 1942. godine, "Kuga" 1947 godine, nobelovu nagrada dobija 1957. godine.
Glavni predstavnik egzistencijalizma Žan Pol Satre, ovako je okarakterisao situaciju apsurda (suprotnosti) u "Strancu": "Stranac je jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa kriv, ali čini skandal u društvu jer ne prihvata pravila igre društva. On živi među ljudima kao stranac ali je za njih i on stranac. Zato ga neki vole, zbog toga što je čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu. Uzaludno je njemu suditi prema našim uobičajenim normama jer je on za nas takođe stranac..."
Kratak sadržaj:
Radnja romana događa se u Alžiru, a vreme je neodređeno. Glavni junak je narednik Mersoa, mladić s banalnim životom bezbroj malih, beznačajnih ljudi. Roman, pisan u prvom licu, započinje jednostavnom konstatacijom: “Danas je majka umrla. ” Od te prve rečenice u romanu svi događaji deluju tako na glavnog junaka - oni najglavniji, presudni, kao i svakodnevni. Upravo je ta beznačajna svakodnevnica i ispunila prvi deo ove ispovesti. Mir i ravnodušnost kojim Mersoa putuje na sahranu majke, mir koji u njemu učestvuje, produžuje se do posljednjeg reda knjige. U njegovu životu nema potresa. Imati prijatelja, devojku, izlaziti s njima, ljubiti - to je okvir njegovog života, okvir koji ispunjava iz dana u dan na isti način. Jedan događaj odjednom unosi promenu u taj život. Od uobičajnog izleta u okolinu grada Alžira s prijateljem i devojkama, dolazi do sukoba sa koji je za Mersoa bio presudan. On i njegov prijatelj Raymond potukli su se s dvojicom Arapina. Najgore je prošao Raymond kojeg je Arapin ranio nožem. Kad su se strasti smirile i činilo se da je sve zaboravljeno dolazi do preokreta. Mersoa pištoljem ubija tog Arapina.
Drugi deo romana odvija se u zatvoru bez ikakvih događaja, osim ispitivanja i suđenja, on sadrži osećanja i misli Camijevog junaka, koji ne može dati nikakvo objašnjenje za svoj postupak; isto tako ne može pronaći nijedan razlog pokajanja, ni želi da se spasi. Smrt na koju je osuđen prima potpuno ravnodušno, uveren da je, napokon, sve svejedno, da nema vrednosti zbog kojih bi bilo trebalo preduzeti. Užasavanje koje izaziva svojom otvorenom ravnodušnošću očito je užasavanje koje čovek pokazuje pred otkrićem besmislenosti, apsurda svog postojanja. Mersoa ide miran u smrt uveren da ona nije ni u čemu gora od života, ni besmislenija, uveren da je ona apsolutni kraj.
*** O Romanu***
Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu. U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire. Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Merso oseća da u svetu gde ži ne može da utiče na svet i da ga menja. On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet.
Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot. U ime koje pravde se nekome život oduzima? Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac? Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja? Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.
U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka: Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije). U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl; java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši. Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega.
Merso voli svoju majku jer je prva rečenica: "Danas je mama umrla" , ali ujedno beži od nje. Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost. Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom. Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano. Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja. Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu. Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života. On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi. Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom:I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti.
Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U 3 dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi. Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke. Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom.On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog.Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole". Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu.Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta. Mersov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje. Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima. On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.
Karakterizacija glavnog lika
Glavni lik Kamijevog romana je Merso–sitni bankovni činovnik koji ni od koga ništa ne traži, koji priznaje drugima pravo da rade šta žele. Otuđio se od majke. Nakon majčine sahrane započinje vezu s Marijom. Ona hoće da se oni venčaju a njemu je svejedno. On je ravnodušan, nezainteresovan, za sve mu je svejedno. Prepustio se životu. Ništa ne preduzima da bi bolje živeo. Ubija Arapa te mu sude za to ubistvo. Na suđenju je nezainteresovan, kao da se to njega ne tiče.
Otuđenje – alijenacija od majke:
“Delimično je i zbog toga nisam u posljednju godinu dana gotovo uopšte posećivao. Pa i zato što bih tada izgubio celu nedjelju – a da ne govorim o naporu koji je bio potreban da odem na autobus, kupujem kartu i putujem dva sata. ”
Besmislenost:
“Ali svi ljudi znaju da ne vredi živeti. Uglavnom sam znao da je gotovo sveedno hoću li umreti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini života, jer će, naravno, u oba slučaja drugi ljudi i druge žene i dalje živeti i to na hiljade godina. Zaista, ništa nije jasnije od toga... ”
Cinizam (nakon majčine smrti):
“... uostalom, nisam se imao zbog čega izvinjavait. Zapravo je trebalo da mi on izrazi izvinjenje. Ako, verovatno će to učiniti prekosutra, kada budem u crnini. Zasad kao da mama nije ni umrla. A nakon sahrane biće to nešto svršeno i sve će poprimiti službeniji izraz. ”
Sporedni likovi
Raymond Sintes
Onizak, plećat, ima bokserski nos. Uvek je besprekorno obučen. Živeo je u stanu s jednom sobom i kuhinjom bez prozora. Imao je ljubavnicu koju je pretukao jer ga je varala. Mersaulte je pristao svedočiti da ga je ona varala i izvrgla ruglu. Potukao se je s njenim bratom.
Salaman
Mersoov prvi komšija. Imao je starog psa prepeličara koji je imao neku kožnu bolest pa mu je poispadala sva dlaka i telo mu je bilo osuto pegama i krastama. On i pas živeli su u istoj sobi. Salaman je imao crvenkaste kraste na licu i žute retke dlake. Svakog dana starac je psa izvodio u šetnju. Uvek je grdio psa i tukao ga ali ga je stvarno volio. On mu je bio sve. Kada ga je izgubio bio je utučen i sve je pretražio da bi ga našao.
Marija
Mersoova prijateljica. Bivša daktilografkinja u njegovoj kancelariji. Srela je Mersoa na kupanju i od tada su oni u vezi. Želi se udati za njega ali njemu je svejedno. Posećuje ga u zatvoru i rasplače se na suđenju.
Perez
Nosio je šešir okrugla tulca i širkoga oboda, odelo kojem su pantalone padale u naborima na cipele i kravatu od crne tkanine, koja baše premala za njegovu košulju s velikim belim okovratnikom. Iz njegove sede i prilično nežne kose virile su čudne, klempave i nepravilne uši kojih je boja crvena kao krv iznenadila svakoga na tom bledunjavom licu.
Ostali likovi:
Celeste, Emanuel, upravnik doma, direktor doma, vratar doma, Mason i njegova žena.
Mišljenje o delu:
“Stranac” sadrži priču o čoveku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a da ništa od toga ne shvata. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom svetu, a za druge ne brine što ostavlja jak utisak, kao i odgovori na pitanja: Šta je život? Što je svet? – “Život i svet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom i skladom”. Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da živimo. Jedno privilegovano iskustvo ipak otkriva vrednost: to je pobuna, a upravo tu vrednost Merso nije želeo iskoristiti što je veoma čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Merso u potpunosti slagao s tim negativnim smislom života.
Pisac svojim bojama oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi.
Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo srećni, a tako često nam to malo nedostaje.
Biografija pisca Alber Kami
Alber Kami (Mondovi, Alžir, 07. 11. 1913 - Villeblevin, 04. 01. 1960), francuski romanopisac, dramatičar i esejista. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Za vreme Drugog svetskog rata učestvuje u pokretu Otpora. 1945. postaje glavni urednik lista “Le Combat”. Od 1947. posvećuje se isključivo književnosti. Poginuo u saobraćajnoj nesreći 4. januara 1960. godine.
U njegovom stvaralaštvu mogu se uočiti tri etape, obeležene tematskim izborom i filozofskim preokupacijama. Prvu etapu čini roman Stranac, esej: Mit o Sizifu, knjige ogleda "Lice i naličje" i "Svadbe", drame "Kaligula" i "Nesporazum". Ovu etapu karakteriše istraživanje apsurda. Drugoj etapi pripadaju roman "Kuga", esej "Pobunjen čovek" i "Leto", drame "Opsadno stanje" i "Pravednici". Sva navedena dobeležava filozofija pobune. U treću etapu, koja predstavlja sintezu poetičkih traganja i filozofskih ispitivanja, čine roman "Pad", pripovetke "Izgnanstvo i kraljevstvo", eseji "Razmišljanja o giljotini" i "Govori u Švedskoj"
Francuski filozof, pisac, učesnik pokreta otpora. U svojim delima razvija ideju o apsurdu. Sledbenik je Žan Pol Satra i njegovog egzistencijalizma. Filozofska književna dela "Stranac" 1942. godine, "Kuga" 1947 godine, nobelovu nagrada dobija 1957. godine.
Glavni predstavnik egzistencijalizma Žan Pol Satre, ovako je okarakterisao situaciju apsurda (suprotnosti) u "Strancu": "Stranac je jedan od onih ljudi koji su potpuno mirni, ništa kriv, ali čini skandal u društvu jer ne prihvata pravila igre društva. On živi među ljudima kao stranac ali je za njih i on stranac. Zato ga neki vole, zbog toga što je čudan, a drugi ga mrze zbog toga, kao porotnici na sudu. Uzaludno je njemu suditi prema našim uobičajenim normama jer je on za nas takođe stranac..."
Kratak sadržaj:
Radnja romana događa se u Alžiru, a vreme je neodređeno. Glavni junak je narednik Mersoa, mladić s banalnim životom bezbroj malih, beznačajnih ljudi. Roman, pisan u prvom licu, započinje jednostavnom konstatacijom: “Danas je majka umrla. ” Od te prve rečenice u romanu svi događaji deluju tako na glavnog junaka - oni najglavniji, presudni, kao i svakodnevni. Upravo je ta beznačajna svakodnevnica i ispunila prvi deo ove ispovesti. Mir i ravnodušnost kojim Mersoa putuje na sahranu majke, mir koji u njemu učestvuje, produžuje se do posljednjeg reda knjige. U njegovu životu nema potresa. Imati prijatelja, devojku, izlaziti s njima, ljubiti - to je okvir njegovog života, okvir koji ispunjava iz dana u dan na isti način. Jedan događaj odjednom unosi promenu u taj život. Od uobičajnog izleta u okolinu grada Alžira s prijateljem i devojkama, dolazi do sukoba sa koji je za Mersoa bio presudan. On i njegov prijatelj Raymond potukli su se s dvojicom Arapina. Najgore je prošao Raymond kojeg je Arapin ranio nožem. Kad su se strasti smirile i činilo se da je sve zaboravljeno dolazi do preokreta. Mersoa pištoljem ubija tog Arapina.
Drugi deo romana odvija se u zatvoru bez ikakvih događaja, osim ispitivanja i suđenja, on sadrži osećanja i misli Camijevog junaka, koji ne može dati nikakvo objašnjenje za svoj postupak; isto tako ne može pronaći nijedan razlog pokajanja, ni želi da se spasi. Smrt na koju je osuđen prima potpuno ravnodušno, uveren da je, napokon, sve svejedno, da nema vrednosti zbog kojih bi bilo trebalo preduzeti. Užasavanje koje izaziva svojom otvorenom ravnodušnošću očito je užasavanje koje čovek pokazuje pred otkrićem besmislenosti, apsurda svog postojanja. Mersoa ide miran u smrt uveren da ona nije ni u čemu gora od života, ni besmislenija, uveren da je ona apsolutni kraj.
*** O Romanu***
Roman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu. U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire. Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Merso oseća da u svetu gde ži ne može da utiče na svet i da ga menja. On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet.
Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot. U ime koje pravde se nekome život oduzima? Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac? Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja? Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.
U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka: Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije). U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl; java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši. Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega.
Merso voli svoju majku jer je prva rečenica: "Danas je mama umrla" , ali ujedno beži od nje. Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost. Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom. Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano. Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja. Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu. Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života. On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi. Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom:I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti.
Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U 3 dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi. Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke. Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom.On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog.Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole". Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu.Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta. Mersov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje. Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima. On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.
Karakterizacija glavnog lika
Glavni lik Kamijevog romana je Merso–sitni bankovni činovnik koji ni od koga ništa ne traži, koji priznaje drugima pravo da rade šta žele. Otuđio se od majke. Nakon majčine sahrane započinje vezu s Marijom. Ona hoće da se oni venčaju a njemu je svejedno. On je ravnodušan, nezainteresovan, za sve mu je svejedno. Prepustio se životu. Ništa ne preduzima da bi bolje živeo. Ubija Arapa te mu sude za to ubistvo. Na suđenju je nezainteresovan, kao da se to njega ne tiče.
Otuđenje – alijenacija od majke:
“Delimično je i zbog toga nisam u posljednju godinu dana gotovo uopšte posećivao. Pa i zato što bih tada izgubio celu nedjelju – a da ne govorim o naporu koji je bio potreban da odem na autobus, kupujem kartu i putujem dva sata. ”
Besmislenost:
“Ali svi ljudi znaju da ne vredi živeti. Uglavnom sam znao da je gotovo sveedno hoću li umreti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini života, jer će, naravno, u oba slučaja drugi ljudi i druge žene i dalje živeti i to na hiljade godina. Zaista, ništa nije jasnije od toga... ”
Cinizam (nakon majčine smrti):
“... uostalom, nisam se imao zbog čega izvinjavait. Zapravo je trebalo da mi on izrazi izvinjenje. Ako, verovatno će to učiniti prekosutra, kada budem u crnini. Zasad kao da mama nije ni umrla. A nakon sahrane biće to nešto svršeno i sve će poprimiti službeniji izraz. ”
Sporedni likovi
Raymond Sintes
Onizak, plećat, ima bokserski nos. Uvek je besprekorno obučen. Živeo je u stanu s jednom sobom i kuhinjom bez prozora. Imao je ljubavnicu koju je pretukao jer ga je varala. Mersaulte je pristao svedočiti da ga je ona varala i izvrgla ruglu. Potukao se je s njenim bratom.
Salaman
Mersoov prvi komšija. Imao je starog psa prepeličara koji je imao neku kožnu bolest pa mu je poispadala sva dlaka i telo mu je bilo osuto pegama i krastama. On i pas živeli su u istoj sobi. Salaman je imao crvenkaste kraste na licu i žute retke dlake. Svakog dana starac je psa izvodio u šetnju. Uvek je grdio psa i tukao ga ali ga je stvarno volio. On mu je bio sve. Kada ga je izgubio bio je utučen i sve je pretražio da bi ga našao.
Marija
Mersoova prijateljica. Bivša daktilografkinja u njegovoj kancelariji. Srela je Mersoa na kupanju i od tada su oni u vezi. Želi se udati za njega ali njemu je svejedno. Posećuje ga u zatvoru i rasplače se na suđenju.
Perez
Nosio je šešir okrugla tulca i širkoga oboda, odelo kojem su pantalone padale u naborima na cipele i kravatu od crne tkanine, koja baše premala za njegovu košulju s velikim belim okovratnikom. Iz njegove sede i prilično nežne kose virile su čudne, klempave i nepravilne uši kojih je boja crvena kao krv iznenadila svakoga na tom bledunjavom licu.
Ostali likovi:
Celeste, Emanuel, upravnik doma, direktor doma, vratar doma, Mason i njegova žena.
Mišljenje o delu:
“Stranac” sadrži priču o čoveku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a da ništa od toga ne shvata. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom svetu, a za druge ne brine što ostavlja jak utisak, kao i odgovori na pitanja: Šta je život? Što je svet? – “Život i svet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom i skladom”. Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da živimo. Jedno privilegovano iskustvo ipak otkriva vrednost: to je pobuna, a upravo tu vrednost Merso nije želeo iskoristiti što je veoma čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Merso u potpunosti slagao s tim negativnim smislom života.
Pisac svojim bojama oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi.
Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo srećni, a tako često nam to malo nedostaje.
Biografija pisca Alber Kami
Alber Kami (Mondovi, Alžir, 07. 11. 1913 - Villeblevin, 04. 01. 1960), francuski romanopisac, dramatičar i esejista. Dobitnik nobelove nagrade za književnost 1957. godine. Za vreme Drugog svetskog rata učestvuje u pokretu Otpora. 1945. postaje glavni urednik lista “Le Combat”. Od 1947. posvećuje se isključivo književnosti. Poginuo u saobraćajnoj nesreći 4. januara 1960. godine.
U njegovom stvaralaštvu mogu se uočiti tri etape, obeležene tematskim izborom i filozofskim preokupacijama. Prvu etapu čini roman Stranac, esej: Mit o Sizifu, knjige ogleda "Lice i naličje" i "Svadbe", drame "Kaligula" i "Nesporazum". Ovu etapu karakteriše istraživanje apsurda. Drugoj etapi pripadaju roman "Kuga", esej "Pobunjen čovek" i "Leto", drame "Opsadno stanje" i "Pravednici". Sva navedena dobeležava filozofija pobune. U treću etapu, koja predstavlja sintezu poetičkih traganja i filozofskih ispitivanja, čine roman "Pad", pripovetke "Izgnanstvo i kraljevstvo", eseji "Razmišljanja o giljotini" i "Govori u Švedskoj"
Comments
Post a Comment